Piše mr Verica Žilić
PREPOZNAJEŠ U PRIJATELJU UGAŠENOG SVICA, KOJEG NI SAM NIJE SVESTAN.
Duboko veruješ u svoju procenu i nadaš se da će se svitac upaliti kad mu dođe vreme. Povremeno pokušavaš da ga usmeriš opaskama, suptilnim pitanjima i knjigama. kad osetiš da je spreman da primi jaču poruku dodaš reči kao “some”, “kozo”, “kretenu” i slično. Ponekad mu se ne javiš danima ili godinama, ali u mislima i dalje stoji:
“Hajde, upali to svetlo, da bi znao gde ideš.”
Prijatelj i dalje tumara okolo kao pijanac, pipa u mraku, vodi površne razgovore, i izbegava da prizna da mu nešto fali. Onaj momenat ad shvatiš da je Prijatelj shvatio, šta mu nedostaje je trenutak kad larva počinje da svetli.
U početku slabašno, kasnije sve jače. Gledaš ga i diviš se magiji preobražanja u koju si verovao.